V R E T E N C A  H R V A T S K E

Kao uvod u svijet vretenaca Hrvatske, prenosimo pogled dr. Miše Kišpatića na tu skupinu kukaca, objavljen u Zagrebu, 1887. godine u Prirodopisnim crticama o kukcima. (podnaslovi su naše napomene, sa svrhom povećanja preglednosti teksta)

Vretenca i čovjek

...
Vodeni konjici su u carstvu kukaca najljepši stvorovi, koji su se u vodi rodili. Premda su to odvažni razbojnici, to ipak čovjeku nečine nikakva zla, pa ih ovdje nebi ni spominjali, da nečine kadšto u svojoj mladosti i previše kvara med mladjim ribljim leglom. Kasnije u svom prekrasnom ruhu možda čovjeku nješto i koriste, jer potamane nebrojene kukce. Vodeni konjici oživljuju potoke i dolove, polja i livade, šume i vrtove upravo cielo ljeto. Ima ih nebrojeno mnogo vrsti, pa ako i živi svaka vrst samo par nedjelja, to jedna drugu prestizava, tako da ih nikada ne nestaje. Niemci i Francuzi prozvaše ih gospodjicami (Wasserjungfer, demoiselles), jer se kreću lako i okretno, i jer su se zaodjeli u svilenu odoru, izpletenu nujnježnijimi čipkami. Englezi kao da su bolje progledali njihovu razbojničku narav, pa su ih nazvali zmajeve muhe (dragon-fiies) i to su ime podpuno zaslužili. U strelovitu lietu hvataju muhe i mušice i svakojaku drugu krilatu čeljad, pa si neušte mira ni pri jelu, nego svoj plien leteći žvaču i gutaju.

Izgled tijela i životni ciklus

Kako je velika vojska vodenih konjica, tako je i velika med njimi razlika. Ima razlike i u veličini i u boji, a i u okretnosti i u letu. U svih je tielo dugo i protegnuto, ali je u jednih tanko a u drugih debelo. Tankostruki konjici lete tromije i polaganije, te na kratke mahove, pa se svaki čas zaustavljaju na trstici ili na lišću raznovrstnoga bilja. Po mirnom njihovu držanju nebi čovjek rekao, da se i oni bave krvavim zanatom, pa da se hrane krilatom vojskom kukaca. Debelostruki opet konjici puno su življi i brži, a i krvoločniji razbojnici. Svi se konjici odlikuju velikom glavom, na kojoj, gotovo bi rekli, neima ništa drugo nego oči i čeljusti. Oči su tolike, da zapremaju cielu gornju stranu glave, a za njihov je zanat i potrebno, da imadu tolike oči, a i jasno je, da za taj posao trebaju i jake i velike čeljusti. Najljepši ures svih konjica svakako su njihova krila. Finija su od stakla, a ljepša od bisera, a boje, što se na njima preljevaju, najljepše su, što ih carstvo kukaca ima. Mnogi konjici žive sada kao samotarci, a samo kad im se srce zagrije, vidjet ćemo ih, gdje u dvoje provode najnježniju igru. Drugi opet rado se drže na okupu, i onda u cielih jatih zrakom prosiecaju. Već su više puta zapazili tolika jata konjica koji su se iz jednoga kraja u drugi selili, da bi čovjek lako pomislio, da su skakavci.

Kako svi konjici moraju prvu mladost u vodi provesti, to se oplodjena ženka uviek vodi vraća, da tu jaja snese. Mnoge vrsti upravo bacaju jaja u samu vodu, kao da neimaju vremena, da jaja bolje smjeste. Drugi opet imadu svrdalce, kojim bodu šaš i trsku, te u svaku ranu po jedno jaje polažu. I pri tom težkom poslu sprovodi kod njekih vrsti mužak ženku. Mužak uhvati ženku za hrbat, te s njom zajedno leti, dok nedodje na zgodnu bilinu, gdje oboje sjednu. Ženka na to nabuši rupu, položi u nju jaje i onda ranu pogladi, a kad mužak misli, da je posao gotov, porine ženku po bilini nješto niže, tako, da se na jednoj bilini poreda cio red jaja. Više puta kao da se mužaku žuri, pa potisne ženku prije, nego što je ona jaje snesla, jer se često nadje nabušena rupa a bez jajeta.

Iz jaja se doskora izvale ličinke, koje u vodi provode razbojnički život. One se izlegu dosta rano u ljeto, tako da još iste godine započnu svoj krvavi zanat, koji onda sliedeće proljeće nastave. U vodi neima opasnijega krvoloka za sve sitnije stvorove od konjičeve ličinke. Što je morski pas za morske životinje, to je konjičeva ličinka za nedužne stvorove, koji moraju živjeti po sladkih vodah. Ličinka u glavnom svom obličju vec nalikuje na gotovova konjica, nu ipak se od njega u koječem razlikuje. Oči su joj manje, tielo je više stisnuto, a krila su dakako još u zametu. Najglavnija razlika je pri ustih i pri disalu. Kako u vodi žive, to dišu škrgama. Ličinke tankostrukih konjica imadu na repu tri lista, na koja dobivaju zrak iz vode. U debelostrukih nevide se iz vana škrge. Na repu su se u njih razvila tri zaklopca, koja se otvaraju i zatvaraju, te puštaju vodu u crievo. Za sisanje i tjeranje vode imadu jake mišice, pa kad potjeraju vodu iz sebe, onda cielo tielo naprvo poleti. Kako za plivanje neimaju posebnih sprava, to su im škrge najbolja vesla. Oko crieva uhvatila se velika množina stnih cievi, a crieva moraju da upiju zrak iz vode, pa da ga u cievi puste, koje će ga onda po svem tielu raznieti. Druga zanimiva uredba, koja je za život ličinke od velike važnosti, nalazi se pri ustih. Dolnja ustnica razvila se je naime u obliku kliešta. Te kliešte sastoje se od tri diela. Prvi dio je uzak i kratak, a na njega se hvata člankovitim pregibom drugi dio, koji je dulji i širi. Na vrhu toga drugoga diela smjestile su se one dvie kuke, kojima ličinka svoj plien hvata. Cielu pak spravu mogli bi prispodobiti sa čovječjom rukom. Prvi dio odgovarao bi nadlaktici, drugi podlaktici, a treći dio bi bili prsti. Kliešte ćemo vidjeti (...) samo onda, kad životinja lov lovi, a kad miruje, onda se gotovo ni nevide, jer se pod glavu sklope. Prvi se članak priklopi pod glavu, a preko njega položi se drugi članak, tako, da kuke od kliešta naprvo stoje. Kad ličinka podje na plien i uoči svoju žrtvu, onda izpruži naglo kliešte i čvrsto popadne životinju. Kad joj je plien u šakama, onda povuče kliešte natrag, položi plien med čeljusti, koje će ga sada razkidati i progutati. Što jednom dodje u kliešte, to žive glave više neodnese, a ličinke kao da im se je želudac provalio, nikad dosta hrane neimaju. I nije čudo onda, da od njih zazire sve, što u vodi živi, pa da propadne i mnogo mladih riba.

Ličinke konjičeve prožive u vodi gotovo godinu dana. Jedne se razvijaju nješto brže, a druge nješto polaganije, nu sve prezimuju u vodi. Kako ličinke veće postaju, tako presvlače i više puta svoju kožu, a pri tom se vidi, kako zametak krila sve veći postaje. Kad dodje vrieme, da ličinka ostavi svoju vodenu postojbinu, pa da se u zrak preseli, uzpne se po bilini gore, da vidi, je li zgodan čas za selidbu. Možebit joj gdjekad nije vrieme prikladno, ili ju je možebit strah obuzeo, da neima dosta snage za nov život, pa se ličinka zna iznovice u vodu vratiti. Nu napokon se i te neprilike svladaju i ličinka se čvrsto uhvati biljke u zraku, te čeka svoje uzkrsnuće. Oči, koje su dotle bile mutne, zasjaju, a koža se po svem tielu stane sve više sušiti, dok napokon nepukne od glave preko hrbta. Za čas evo izvukla se glava iz kože, a za njom se ukazaše prsa i noge. Mora da to nije lagan posao, jer se tielo težko muči i previja, a noge zrakom veslaju, pa da se je životinja zbilja umorila, vidi se po tom, što mora na čas mirovati, da sakupi nove snage. Iza kratka odmora poskoči tielo naprvo, noge se uhvate o glavu stare kože, pa se onda izvuče i stražnji dio tiela. I porod je sada gotov, a životinja počiva još na staroj koži, dok se posve nespremi za nov život. Krila su joj još sada mokra i zgužvana, nu doskora se stane jedan nabor za drugim izravnavati, a za pol sata su se krila posve izpružila i izravnala, te preljevaju prekrasnim srebrnim sjajem. Krila su izravnana, ali još neimaju jakosti za let. Prodju još puna dva sata, dok se posve posuše i zrakom napune, a za čas, evo ju već nose laka krila zračnim morem, gdje će nastaviti svoj razbojnički zanat, koji je već u vodi naučila.